Veza između insulinske rezistencije i ishrane

Insulinska rezistencija se definiše kao stanje usled koga dolazi do povećanja koncentracije insulina u krvi. Ćelije vremenom postaju otporne na dejstvo insulina pa insulin više nije u stanju da obavlja svoju osnovnu funkciju u organizmu, a to je kontrola nivoa glukoze u krvi. 

Otpornost na insulin se javlja u onom trenutku kada ćelije u tijelu više ne reaguju pravilno na ovaj hormon tj. na njegovo dejstvo.

Insulinska rezistencija vodi ka tome da ćelije u mišićima, masti i jetri ne reaguju dobro na insulin i samim tim, ne mogu da koriste glukozu iz krvi za stvaranje energije i potrošnju. Da bi kompenzovao nastali poremećaj, pankreas počinje da proizvodi sve više insulina što za posledicu ima  povećanje nivoa šećera u krvi vremenom.

Ukupni efekat i fiziološka uloga hormona insulina jeste skladištenje energetske i gradivne materije nakon hrane. Nakon svakog obroka, prirodno je da se vrednost šećera u krvi menja. Svaki porast koncentracije šećera u krvi, u fiziološkim uslovima vodi ka oslobađanju tj. povećanoj sekreciji insulina koji kao čuvar našeg organizma reaguje tako što se “riješava” viška glukoze.

Kada imate insulinsku rezistenciju, vaš pankreas počinje da proizvodi dodatni insulin da bi to nadoknadio. Ovaj novi mehanizam kompenzacije će određeno vreme funkcionisati i nivo šećera u krvi će se održavati u granicama normale.

Međutim, nakon određenog vremenskog perioda, pankreas više neće moći da održi korak sa nastalim promjenama. Ukoliko ne promijenite dotadašnji stil i način života tj. ukoliko nastavite da se hranite na isti način kao i do tada i da se ne bavite fizičkom aktivnošću, nivo šećera u krvi će postepeno rasti. Insulinska rezistencija, koja se ne otkrije na vrijeme i koja se ne kontroliše nakon otkrivanja, može dovesti do nastanka dijabetesa tipa 2, gestacijskog dijabetesa i/ili predijabetesa.

Insulinska rezistencija se u potpunosti može regulisati promenom životnih navika i stila života što, prije svega, uključuje adekvatnu ishranu i potrebnu fizičku aktivnost.

Šta se dešava u našem tijelu kada je prisutna insulinska rezistencija?

Insulinska rezistencija, pre svega, dovodi do poremećaja metabolizma ugljenih hidrata jer ćelije postaju manje reaktivne na insulin. Posledica smanjene reaktivnosti na insulin, dovodi do porasta nivoa insulina u krvi sa inače normalnim šećerom u krvi.

Uloga insulina je da omogući svim ćelijama u organizmu da preuzimaju potrebnu glukozu kako bi je dalje iskoristile kao gorivo ili skladištile kao tjelesne masti.

Zato što ćelije mišića, masti i jetre nisu u stanju da reaguju na insulin, ne mogu efikasno da preuzmu glukozu iz krvi niti da je skladište i tada se javlja insulinska rezistencija. Kao rezultat toga, pankreas proizvodi više insulina kako bi pokušao da prevaziđe povećanje nivoa glukoze u krvi pa je česta pojava hiperinsulinemije kod osoba sa insulinskom rezistencijom u odnosu na zdravu populaciju ljudi.

Povišeni nivoi insulina mogu dovesti do povećanja telesne težine, što pogoršava insulinsku rezistenciju.

Insulinska rezistencija je takođe glavna karakteristika metaboličkog sindroma, koji predstavlja skup karakteristika koje povezuju višak masnoće oko struka i insulinsku rezistenciju sa povećanim rizikom od kardiovaskularnih bolesti, moždanog udara i dijabetesa tipa 2.

Hiperinsulinemija je takođe povezana sa pojavom:

  • Porasta nivoa triglicerida
  • Ateroskleroze
  • Visokog krvnog pritiska (hipertenzija)

Sve dok pankreas uspijeva da proizvede dovoljno insulina kako bi prevazišao slab odgovor ćelija na insulin, nivo šećera u krvi će ostati u zdravom opsegu. Međutim, ako ćelije postanu previše otporne na insulin, to vremenom dovodi do povišenog nivoa glukoze u krvi (hiperglikemije).

Koji su simptomi insulinske rezistencije?

U početku, najčešće, insulinska rezistencija ne pokazuje izražene simptome. Simptomi insulinske rezistencije počinju da se ispoljavaju tek kada dođe do razvoja sekundarnih efekata od kojih je najvažniji porast nivoa šećera u krvi.

Karakteristike metaboličkog sindroma uključuju:

  • Povišene nivoe glukoze u krvi
  • Povišen nivo triglicerida
  • Nizak nivo holesterola lipoproteina visoke gustine (HDL)
  • Visok krvni pritisak

Simptomi visokog šećera u krvi uključuju:

  • Povećan osećaj žeđi
  • Često mokrenje
  • Povećanu potrebu za hranom
  • Zamagljen vid
  • Glavobolje
  • Češće infekcije vagine i kože
  • Slabiju koncentraciju

Svako može razviti insulinsku rezistenciju – privremeno ili hronično. Vremenom, hronična insulinska rezistencija može dovesti do predijabetesa, a zatim i dijabetesa tipa 2 ako se ne leči ili ne može da se leči.

Ako se insulinska rezistencija razvije u predijabetes ili dijabetes tip 2, simptomi će uključivati povećane nivoe glukoze u krvi i više klasičnih simptoma dijabetesa tipa 2.

Koji uzroci/ faktori rizika su odgovorni za pojavu insulinske rezistencije?

Iako još uvijek nije poznat tačan uzrok razvoja insulinske rezistencije, dobro je poznata činjenica koji faktori rizika dovode do razvoja otpornosti ćelija na dejstvo insulina.

Najčešći faktor rizika jeste ishrana bogata ugljenim hidratima, pre svega rafinisanim ugljenim hidratima i šećerima.

Manjak oligoelemenata poput cinka, hroma i mangana takođe mogu uticati na to da je insulin manje efikasan. Trans-masti prisutne u ishrani čine membrane ćelija rigidnijim pa je dodatno otežan transport insulina.

Hrom, cink i mangan su neophodni za metabolizam ugljenih hidrata (šećera) zato što zajedno sa insulinom povećavaju korišćenje glukoze.

Hrom je prisutan u namirnicama poput integralnih žitarica, brokolija, pečurki, pivskog kvasca, krompira, grožđa itd.

Kada je u ishrani dominantno zastupljen unos rafinisanih proizvoda i konzumiranje rafinisanog šećera, dolazi do prekomerne potrošnje hroma.

Nedostatak aktivnog oblika hroma, usled jednolične ishrane, vremenom može dovesti do smanjenja efikasnosti insulina u organizmu.

Mangan takođe utiče na smanjenu efikasnost insulina na nivou ćelija ukoliko postoji nedostatak ovog minerala. Mangan je najviše prisutan u namirnicama poput oraha, žumanceta jajeta, zelenog lisnatog povrća itd.

Otpornost na insulin se može javiti ukoliko je prisutna:

  • Gojaznost
  • Ishrana bazirana na velikom unosu ugljenih hidrata i/ili šećera (prazne kalorije)
  • Nedovoljna fizička aktivnost
  • Hroničan stres
  • Chushingova bolest ili sindrom policističnih jajnika

Kliničke studije su pokazale da se insulinska rezistencija javlja kod ljudi koji imaju:

  • Povišen nivo insulina u krvi
  • Povišen nivo masnoće u jetri i pankreasu
  • Visok stepen (hronične) upale/ inflamacije

Brojna istraživanja su pokazala da porast količine slobodnih masnih kiselina u krvi direktno utiču na to da ćelije prestanu pravilno da reaguju na insulin tj. postaju otporne na njegovo dejstvo.

Povećano prisustvo slobodnih masnih kiselina u cirkulaciji  je posledica pojačanog unosa kalorija, kao i gojaznost.

Pretjeran unos hrane i gojaznost- na koji način su povezani sa insulinskom rezistencijom?

Visceralna masnoća, prisutno masno tkivo u predelu stomaka koje se nakuplja oko organa oslobađa velike količine slobodnih masnih kiselina u krvotok, kao i upalne hormone koji aktiviraju insulinsku rezistenciju.

Ostali potencijalni uzroci insulinske rezistencije uključuju:

  • Povećan unos fruktoze (ne iz voća nego kao zamena za šećer)
  • Povećan oksidativni stres i prisutna inflamacija mogu prouzrokovati nastanak insulinske rezistencije
  • Fizička aktivnost pozitivno utiče na osetljivost ćelija na insulin, dok fizička neaktivnost povećava insulinsku rezistenciju
  • Mikrobiota crijeva – poremećaj bakterijske crijevne flore može izazvati zapaljenje koje pogoršava insulinsku rezistenciju i pospešuje druge metaboličke probleme

Nakon obroka uneti ugljeni hidrati se razgrađuju do glukoze i druge jednostavne šećere koje se abrorbuju u crevima. To dovodi do porasta nivoa glukoze u krvi čime se šalje signal pankreasu da oslobodi insulin u krvotok. Količina oslobođenog insulina direktno zavisi od veličine i sadržaj unetog obroka.

Insulin dalje pomaže transport glukoze u ćelije koje glukozu koriste za stvaranje energiju. Ulaskom glukoze u ćelije, ona se razgrađuje (metaboliše) pa nivo glukoze u krvi opada, a pankreas smanjuje produkciju insulina.

Insulin zajedno sa glukagonom, kojeg takođe luči pankreas, reguliše nivo glukoze u krvi u uskom opsegu.

Kada ćelije postanu otporne na insulin, tada dolazi do smanjenog ulaska glukoze iz krvotoka u ćelije. Shodno tome, koncentracija glukoze u krvi (po)ostaje visoka, ali ćelije ipak ostaju gladne. Pankreas počinje da stvara više insulina kako bi smanjio nivo glukoze u krvi tj. kako bi pospešio povećan unos glukoze u ćelije.

Pankreas je u stanju da održava nastalo stanje i potrebu za dodatnim insulinom i do nekoliko godina.

Većina ljudi sa insulinskom rezistencijom ne razvije dijabetes. Međutim, u nekim slučajevima pankreas na kraju ne može da održi korak sa potražnjom i glukoza u krvi i dalje raste, prouzrokujući dijabetes tip 2.

Kako postaviti dijagnozu insulinske rezistencije?

Nijednim laboratorijsko-dijagnostičkim testom ne može direktno da se postavi dijagnoza insulinske rezistencije. Za postavljanje dijagnoze, lekar uzima u obzir nekoliko faktora:

  • Porodičnu i ličnu (istoriju bolesti) anamnezu
  • Fizički pregled pacijenta
  • Prisutne znakove i simptome, kao i učestalost istih
  • Rezultate laboratorijskih analiza

Laboratorijska dijagnostika može uključivati slijedeće testove:

  • Određivanje glukoze našte – glukoza u krvnoj plazmi u gladovanju.
  • Test opterećenja glukozom (OGTT test) sa insulinom u trajanju od 120 minuta. OGTT test sa insulinemijama je koristan za procenu insulinske rezistencije. Prvo merenje glukoze i insulina se radi u nultom minutu tj. nakon noćnog gladovanja, a zatim u različitim vremenskim intervalima (minutima) nakon ispijanja rastvora glukoze. Ovaj test ima primenu za skrining, kao i za kliničku dijagnostiku.
  • Hemoglobin A1c (HbA1c) – glikozilirani hemoglobin je parametar za procjenu prosečnog nivoa glukoze u krvi tokom poslednja 2 do 3 meseca. Takođe je značajan laboratorijski test za skrining, dijagnostiku, kao i za praćenje predijabetesa i dijabetesa.
  • Lipidni status mjerenje koncentracije specifičnih lipida u krvi (ukupni holesterol, LDL holesterol, HDL holesterol i trigliceridi, kao i praćenje indexa ateroskleroze i izračunavanje faktora rizika).

Izabrani lekar može zahtevati i dodatne testove i laboratorijsku dijagnostiku za svakog svog pacijenta.

Za donošenje konačne odluke i dijagnoze, veoma je bitno uzeti u obzir sve ispitivane parametre.

Dodatna laboratorijska analiza se odnosi na određivanje:

  • CRP visoke osetljivosti (hsCRP) –kao dio procjene nastanka kardiovaskularnog rizika.
  • Alanin aminotransferaza (ALT) – Povišen nivo ALT ukazuje na oštećenje jetre ali se ne smatra rutinskim testom u procjeni osoba sa metaboličkim sindromom. Ultrazvučni pregled je osetljiviji na otkrivanje bolesti masne jetre nego praćenje nivoa ALT u krvi.
  • Insulin –Koncentracija insulina je povišena kod osoba sa uznapredovalom insulinskom rezistencijom.
  • Insulinska rezistencija – profil obuhvata određivanje glukoze i insulina nakon noćnog gladovanja, sa računanjem HOMA index-a.

Testove za insulinsku rezistenciju možete uraditi na svim lokacijama Medicover laboratorija.

Kako regulisati insulinsku rezistenciju?

Insulinska rezistencija je stanje koje se može potpuno regulisati odabirom drugačijeg načina života i promena životnih navika.

Unos hrane kontroliše ekspresiju gena, hormona i metabolizam. Hrana sa niskim glikemijskim indeksom uključuje konzumiranje svežeg voća i povrća, unos mahunarki i žitarica bez glutena, zatim orašaste plodove, semenke i visoko (nutritivno) kvalitetne životinjske proteine.

Veštački zaslađivači koji imaju široku upotrebu (aspartam i ciklamat) podižu nivo insulina pa samim tim, mogu doprineti razvoju insulinske rezistencije.

S druge strane, prirodni zaslađivači koje možete unositi u umerenim količinama su stevija, ksilitol, eritritol ali je jako važno izabrati dobre i proverene proizvođače.

Glikemijski indeks stevije i eritritola je nula, što znači da ne izazivaju porast šećera u krvi tj. nema naglog skoka njegove koncentracije nakon unosa ovih zaslađivača dok se glikemijski indeks ksilitola tj. brezinog šećera kreće između 7-13 pa će ovaj zaslađivač neznatno uticati na nivo šećera u krvi nakon unosa.

Pravite razmake između obroka – Isprekidani post

post razmak izmedju obroka

Brojna istraživanja i studije su pokazale kako jednostavan post poboljšava tj. ubrzava metabolizam jer snižavanjem šećera u krvi utiče na smnajenje stepena inflamacije, što se pozitivno odražava na naše celokupno zdravlje.

Industrijski šećeri i rafinisana biljna ulja su najveći izazivači upale u organizmu.

Riba, svježe mljeveno laneno sjeme i riblje ulje, prirodnI probiotici i prebiotici (batat, lisnato povrće, prirodno fermentisani proizvodi) samo su neke od namirnica koje imaju protivupalno dejstvo i trebalo bi ih uključiti u svakodnevnu ishranu

Unos hrane bogate vlaknima može biti podjednako efikasan kao i lijekovi koji se koriste za snižavanje šećera u krvi.

Vlakna usporavaju apsorpciju šećera u crijevima pa nas duže drže sitim. Biljne namirnice bogate vlaknima, poput orašastih plodova, sjemenki, voća, povrća i mahunarki bi trebalo uljučiti u svakodnevnu ishranu.

Nutrijenti poput vitamina D, hroma, magnezijuma i alfa lipoinske kiseline su značajni za metabolizam insulina.

Nedostatak cinka, hroma i mangana može da naruši ravnotežu glukoze u krvi.

Fizička aktivnost bi mogla da bude najsnažniji lek za regulaciju glukoze u krvi jer vežbanjem ćelije postaju osetljivije na insulin.

Trening visokog intenziteta (HIIT) pozitivno utiču na smanjenje insulinske rezistencije.

Kardio treninzi u kombinaciji sa treningom snage (tegovi) pružaju najefikasniji način normalizacije nivoa šećera i insulina u krvi.

Hronični stres podiže nivo kortizola, glavnog hormona stresa. Povećanje kortizola dovodi do porasta šećera u krvi što dovodi do nagomilavanja viscelarnih masti u predelu stomaka koje obično i susrećemo kod pacijenata sa dijagnozom insulinske rezistencije ili dijabetesa.

Stres nije moguće u potpunosti eliminisati, ali možemo pokušati da smanjimo njegov uticaj uživanjem u stvarima koje volimo i koje nas opuštaju.

Insulinska rezistencija je pokretač mnogih današnjih hroničnih bolesti.

Međutim, jednostavnim promenama stila života insulinska rezistencija se može držati pod kontrolom.

Za dodatne informacije, možete nam poslati upit na office@medicover.ba

Podeli:

Povezani članci

Veza između insulinske rezistencije i ishrane
Insulinska rezistencija se definiše kao stanje usled koga dolazi do povećanja koncentracije insulina u krvi. Ćelije vremenom postaju otporne na dejstvo insulina pa insulin više nije u stanju da obavlja svoju osnovnu funkciju u organizmu, a to je kontrola nivoa glukoze u krvi. 
Štitna žlijezda – hormoni štitne žljezde
Štitna žlijezda - štitnjača je žlijezda koja izgleda poput leptira smještenog sprijeda, u donjoj polovici vrata, ispod grkljana, a ispred dušnika.
Test opterećenja šećerom – OGTT test
Test opterećenja šećerom je laboratorijsko-dijagnostički test pomoću kojeg se ispituje sklonost pacijenata ka šećernoj bolesti.
D-dimer i njegova uloga u dijagnostici tromboza
D-dimer je proizvod razgradnje fibrina, mali fragment proteina prisutan u krvi nakon što se krvni ugrušak razgradi fibrinolizom. Nazvan je tako jer sadrži dva D fragmenta proteina fibrina spojena unakrsnom vezom, čime se formira proteinski dimer.
CRP pomoc u dijagnostici
CRP – dijagnostika inflamatornog procesa
CRP je je protein čije vrijednosti u krvi rastu u infekcijama i upalnim stanjima, kao i poslije operacija ili trauma.. Sintetiše se u jetri  kao reaktant akutne faze usljed oštećenja tkiva i upalnog procesa u organizmu.
Anemija (malokrvnost) – uzrok  nastanka i dijagnostika
Anemija ili malokrvnost je stanje kada organizam nema dovoljno zdravih crvenih krvnih ćelija (eritrocita) koje prenose kiseonik do svih tkiva,organa i ugljendioksid u suprotnom pravcu.

Lokacije naših laboratorija